НАША ИСТИНА
Самоћа као воденица
Бол као пустиња
Жеље као стеница –
Ја са срцем од иња.
Ти као планински врхови
Распеће покушаја
Живот – окорели снови –
Ја као звезда без сјаја.
Истина сама, мртва
Ти богиња си била –
Ја сањар и жртва.
ПОЕЗИЈА
Не знам зашто те тражим
Ни ко те од мене крије далеку
Ни шта јесте – ни шта није
На јави или сна хаљетку
Ни звоно јецаво коме бије
Кад се врхови бреза сломе
Ни што машту залуд дражим
Слуђен у самом зачетку
На вратима без спуштених реза
А у себи заробљен сатима
Не знам – зашто те тражим
Ни требаш ли коме
Али моја си веза
Са безграничним световима.
ЖЕНА
Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.
На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
К'о јулски дан су твоја бедра.
Корак ти је музика тија
К'о роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.
И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нека ме здроби.
ПТИЦА СНА
1.
Моје су мисли
Птице
Што слећу
На твоје прозоре
И тихо
До зоре
Над твојим
Сном
Жуборе.
2.
Ноћ пала
Притисла град
А срце зебе од топлине
Који ли сниваш сан
Цео дан
Ево, и сад
Док у оку кријеш даљине.
3.
Сањам да сам птица
Сићушна и нежна
Да на твој длан слетим
И кљуцам зрневље доброте
Да у твојој коси
Невидљиво гнездо свијем
И неприметно ту станујем
Неприметан било коме
Осим твојим очима.
С ТОБОМ САН
Нећу ти рећи како
Али ноћас сам
Даљину у поглед сместио
И јасно као месечина
У твом оку блистао
На твојим уснама
Сва беспућа на једну стазу свео
У тишини времена прстима шапутао
Слушао дрхтаве ноте
Свиле што низ бокове клизи
На твојим грудима уздах уздахом клео
И пијан ту заспао
А будио се у тами собе моје
Над празним листом папира
Разливеним мастилом
У замршеним трепавицама
И твојим кармином
На напуклим ми уснама.