УПЛАШЕНА
Поноћ ти тишином милује длан
И вила проспе по јастуку косе
У оку заискри неки будан сан
На усни заборављене капи росе
А страх те узме капке кад склопиш
Да вараш живот преварени
И сваку наду безнађем шкропиш
Бежиш од себе а измичеш мени
А душом грлиш све стазе сна
И желиш поћи у те даљине
Да жудњу испијеш једном до дна
Али те врате живота истине
И онда сама, тиха, далека
С тишином по сву ноћ се бориш
А знаш да један човек те чека
Бар реч нежну да му прозбориш
СЕЋАЊА
Само искривљене слике из даљине
И трептаји живота у очноме дну,
Таласају сећањем испод тишине,
И воде неком већ заборављеном сну.
Како давно беху поља под булкама
Разиграни видик зенице још носе,
И мирис свежине ухваћен рукама,
Кад с груди скинуше прве капи росе.
Као птица прне уздах девојачки,
Ливаду док коси младог косца рука;
И лептири падну на осмех момачки,
Када мрави крену испод оба струка.
Предају се чула као ноћ пред зором;
У откосу вриска двоје су занети,
И ехо младости разлеже се гором,
А све је тек игра маште без памети.
Али већ се муте слике некад миле,
И паук већ мрежу заборава плете.
И као да увек само сан су биле,
Једва их се очи тек кроз сузе сете.
ЧЕКАЛИЦА
Казаљке бију
Пси лају
Сенке на плафону
Даљина у оку
Жена у мислима
Телефон нем
Ноћ за љубав
Сан у несаници.
ПРЕЋУТКИВАЊЕ
Знам
Знам
И опет знам
И ти све то знаш
И ја знам да ти знаш
И ти знаш
Шта то све знам
А онда
Свако у свом страху ћути
Или причамо речи паметне
Без суштине
КЛОНУЋЕ