ИПАК, НАДА

 

Оловни облак
пао на врхове бреза
сакривен видик.

Уморне гране
отежале од кише
плаче самоћа.

Ветар се игра
лишће нерадо плеше
упорна нада.

Месец се јавља
ноћ блиста у крошњама
осмех победника.

 

БЕЗ НАДЕ

 

Прозор отворен
у сну одлете птица
из собе тајни.

Мрежа живота
уплела се у оку
даљина јасна.

На зиду слутње
као слика од бола
окачен поглед.

Мисао нема
располућено време
у углу собе.

Самоћа вреба
безнадежно чекање
у празној чаши.

А ноћ се клати
у колебљивој чежњи
телефон ћути.

ШВАЛЕРСКИ ЈАДИ

Био сам још зелен кад заволех Ољу

Обичну и просту – не знадох за бољу.

 

Али време иде – живот нуди свашта

За другим женама одведе ме машта.

 

Без јасне намере ја упознах Гину

Па се љубав сврши још у првом чину.

 

Онда ми у живот бану једна Дара

Која са мном беше док имадох пара.

 

Већ рањену душу занесе ми Мира

Према мени хладна к'о север Сибира.

 

То ми тешко пада – на жене се јежим

Ал'  за сваки случај крај Ирене лежим.

 

С њом се мало скрасим – тек да скупим снагу

А већ оком шарам тражим нову драгу.

 

Охрабрен помислим фрајер сам за Соњу

Она грубо рече: Марш од мене коњу.

 

Као посран голуб вратим се Ирени

А она још грубље: Не требаш ни мени.

 

Уморног од свега прихвати ме Гоца

А кад се освестих – схватим да је дроца.

 

И побегнем од ње главом без обзира

Кад да видиш чуда – сад ме хоће Мира.

 

И таман одлучим: лутања је доста

Миру ми одведе неки мангуп Коста.

 

Онда у кафани пијан сретох Неду

Али код ње мора да чекаш у реду.

 

Не знам више шта ћу – ни има ли боља

Ех кад би хтела да ме прими Оља.

 

А Оља к'о Оља – прими ме без реда

Само што сад она мени заповеда.