ИПАК, НАДА
Оловни облак
пао на врхове бреза
сакривен видик.
Уморне гране
отежале од кише
плаче самоћа.
Ветар се игра
лишће нерадо плеше
упорна нада.
Месец се јавља
ноћ блиста у крошњама
осмех победника.
БЕЗ НАДЕ
Прозор отворен
у сну одлете птица
из собе тајни.
Мрежа живота
уплела се у оку
даљина јасна.
На зиду слутње
као слика од бола
окачен поглед.
Мисао нема
располућено време
у углу собе.
Самоћа вреба
безнадежно чекање
у празној чаши.
А ноћ се клати
у колебљивој чежњи
телефон ћути.
ШВАЛЕРСКИ ЈАДИ
Био сам још зелен кад заволех Ољу
Обичну и просту – не знадох за бољу.
Али време иде – живот нуди свашта
За другим женама одведе ме машта.
Без јасне намере ја упознах Гину
Па се љубав сврши још у првом чину.
Онда ми у живот бану једна Дара
Која са мном беше док имадох пара.
Већ рањену душу занесе ми Мира
Према мени хладна к'о север Сибира.
То ми тешко пада – на жене се јежим
Ал' за сваки случај крај Ирене лежим.
С њом се мало скрасим – тек да скупим снагу
А већ оком шарам тражим нову драгу.
Охрабрен помислим фрајер сам за Соњу
Она грубо рече: Марш од мене коњу.
Као посран голуб вратим се Ирени
А она још грубље: Не требаш ни мени.
Уморног од свега прихвати ме Гоца
А кад се освестих – схватим да је дроца.
И побегнем од ње главом без обзира
Кад да видиш чуда – сад ме хоће Мира.
И таман одлучим: лутања је доста
Миру ми одведе неки мангуп Коста.
Онда у кафани пијан сретох Неду
Али код ње мора да чекаш у реду.
Не знам више шта ћу – ни има ли боља
Ех кад би хтела да ме прими Оља.
А Оља к'о Оља – прими ме без реда
Само што сад она мени заповеда.